danas-us1.jpg

Constitutionality in the service of human rights protection

Sreten Bjeličić - Law graduate and associate at the Judicial Research Center CEPRIS

Izvor fotografije: Danas

 

 

 

Opšta i stručna javnost skoro je imala priliku da se upozna sa odlukom Ustavnog suda, koja je značajna sa aspekta ostvarivanja ljudskih prava.[1] Odluka je nastala u postupku normativne kontrole, tj. ispitivanja da li je konkretni opšti akt, u ovom slučaju jedna norma Zakona o prekršajima[2], u skladu sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Takav zadatak suda čini jezgro njegovog delovanja kao zaštitnika Ustava, pazeći da svi niži pravni akti budu u skladu sa Ustavom i međunarodnim ugovorima. Time se održava načelo hijerarhije pravnih akata, njihova ustavnost i konvencionalnost.

 

Osporena odredba Zakona o prekršajima ima direktni upliv na zaštitu ljudskih prava jer je njenim uklanjanjem, uklonjen restriktivan uslov za obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava. O čemu se tačno radi?

 

Članovi 280-284. Zakona o prekršajima regulišu vanredni pravni lek - ponavljanje postupka. Tim članovima se preciznije određuje pod kojim uslovima se pravosnažno okončani postupak može ponoviti[3] i doneti odluka zasnovana na zakonu, u kom roku, kako teče postupak po zahtevu i kakve sve odluke mogu biti rezultat takvog postupka. Norma osporena pred Ustavnim sudom se nalazila u čl. 283. stav. 3 Zakona, a u vezi sa čl. 280 t. 5 i 6.  Naime, čl. 280 navodi uslove kad je moguće ponoviti pravnosnažno okončan prekršajni postupak, a za nas su značajni uslovi iz st. 5 i 6 u kojima se navodi da, „Prekršajni postupak završen pravnosnažnom odlukom može se ponoviti ako:  A) okrivljeni stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke po okrivljenog; (t. 5) i  B) je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene ustavom u prekršajnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke po okrivljenog“ (t.6).

 

Kako se vidi, ako je okrivljeni iz prekršajnog postupka stekao odluku Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) ili Ustavnog suda (US) kojima je utvrđena povreda prava, a to bi uticalo da odluka bude drugačija, ima pravo da traži da se postupak ponovi. Drugim rečima, povreda bilo kojeg zagarantovanog prava iz Konvencije/Ustava, utvrđena odlukama nadležnih tela, stvara pravo da se okrivljeni obrati sudu i traži ponavljanje postupka. Zahtev za ponavljanje postupka podleže određenim ograničenjima, pa i vremenskim. Zahtev se može podneti u roku od 60 dana od dana kada je stranka saznala za postojanje činjenica i okolnosti za ponavljanje postupka. Osporena odredba, koja se nalazila u stavu 3. čl. 283. predviđala je da se zahtev podnosi u roku od dve godine od momenta pravnosnažnosti presude (iz prekršajnog postupka).

 

Ustavni sud je uklonio ovu odredbu iz pravnog sistema, tako da za okrivljenog ostaje samo rok od 60 dana (subjektivni rok) od dana kada je saznao za odluku ESLJP/US koja mu ide u korist. Objektivni rok od dve godine se briše. To je značajno sa aspekta zaštite ljudskih prava. Recimo, ukoliko okrivljeni stekne mogućnost da, nakon nekoliko godina /npr. pet/ upotrebi presudu, sada će imati mogućnost da ponovi postupak, ako u roku od 60 dana od kad sazna za nju, podnese zahtev. Da je ostalo neustavno rešenje, u konkretnom slučaju, okrivljeni ne bi imao pravo da koristi presudu, jer je istekao rok od dve godine, a presuda je stigla nakon pet. Ako se uzme u obzir, sa jedne strane sporost pravosuđa i sa druge složenost slučajeva, postoji realna verovatnoća da se presude čekaju duže od dve godine i velika šansa da građani ostanu bez zaštite ljudskih prava.

 

Kakve je argumente Ustavni sud izneo, ocenjujući zakonsku normu neustavnom? Ustavni sud polazi od dve grupe argumenata, oslanjajući se na Ustav Srbije sa jedne i Evropsku konvenciju sa druge strane. Pozivajući se na norme Ustava koje propisuju da je pravni poredak Srbije jedinstven (čl. 4.) i „da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.)”, kao i „da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.), govori o funkciji zaštite ustavnosti, ali i ne manje značajnoj, zaštiti konvencionalnosti. Jer pravni akti niži od ustava, moraju biti u skladu i sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, kako se vidi iz navedenog teksta. To je izričito i rečeno u čl. 194 Ustava, stavu 5, „zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava“. Zato se u argumentaciji US, mogu naći argumenti iz oba izvora.

 

Koje su odredbe ustava prekršene? Analiza US je prepoznala nekoliko takvih normi. Osnovna prava kojima se štiti pravna sfera ličnosti – pravo na pravično suđenje (član 32), kao i pravo na pravno sredstvo (član 36). „Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.“ Pravo na pravično suđenje je povređeno, jer iako Ustavni sud nalazi da u određenim okolnostima postoji opravdanje za postojanje objektivnog roka „(US) je imao u vidu da propisivanje ne samo subjektivnog, već i objektivnog roka za izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva ima poseban značaj sa stanovišta pravne sigurnosti (...)“, u ovom slučaju nema osnova za propisivanje objektivnog roka, jer „Ustavni sud nalazi da propisivanje objektivnog roka za podnošenje zahteva za ponavljanje postupka, (...), ozbiljno ugrožava ostvarivanje zajemčenih ljudskih prava u slučaju kada se zahtev podnosi iz razloga propisanih odredbama člana 280. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o prekršajima“. Takođe, povređeno je pravo na pravno sredstvo, iako je propisano (zahtev za ponavljanje postupka), ono mora biti delotvoreno, u teoriji i u praksi, prema stanadardu EKLJP - član 13. Pošto okrivljeni nema pravo da protekom roka podnese takav zahtev, pravno sredstvo de facto ne postoji. Što krši još jednu odredbu Ustava iz člana 22, pod nazivom „Zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda“ jer je njome propisano da „svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale“.

 

Iz ovih razloga „Ustavni sud nalazi da navedeno zakonsko rešenje nije saglasno sa Ustavom utvrđenim načelom da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale (član 22. stav 1. Ustava), budući da se u tim slučajevima propisano pravno sredstvo ne može smatrati delotvornim sa stanovišta člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovo iz razloga što je nesporno da stranka ni na koji način ne može da utiče na to da se postupak zaštite njenih zajemčenih prava pred Ustavnim sudom i Evropskim sudom za ljudska prava okonča pre isteka roka propisanog osporenom odredbom člana 280. stav 3. Zakona, a okončanje tih postupaka je uslov za podnošenje zahteva za ponavljanje postupka.“ Time je povređena i norma iz čl. 20. Ustava koji propisuje ograničenje ljudskih prava, „bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava“.

 

Norma Zakona o prekršajima koju je Ustavni sud stavio van pravne snage krši Ustav, Evropsku konvenciju i propisane standarde o pravu na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo. Zbog toga njeno uklanjanje iz pravnog sistema ispravlja grešku i omogućava da sistem zaštite ljudskih prava bolje funkcioniše.

 

 


[1] Odluka Ustavnog suda, objavljena je u Sl. gl. RS. br. 112.od 12. 10. 2022. IUz-25/2018

[2] Zakon o Prekršajima ("Sl. glasnik RS", br. 65/2013, 13/2016, 98/2016 - odluka US, 91/2019, 91/2019 - dr. zakon i 112/2022 - odluka US)

[3] To je funkcija vanrednih pravnih lekova, da pod određenim uslovima, postupak koji je prvosnažno okončan i koji ne podleže redovnom preispitivanju (npr. žalbom), ponovo se otvori i donese nova odluka lišena proceduralnih i materiajlnih greški.

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga