ian-taylor-qp2oo15hlza-unsplash-min.jpg

The right to respect for private and family life: LGBTQ + right

Sreten Bjeličić - Law graduate and associate at the Judicial Research Center CEPRIS

Izvor fotografije: Ian Taylor / Unsplash

 

 

Evropska komisija, u svom izveštaju o napretku Srbije iz oktobra 2021. godine u pogledu prava LGBTQ+ osoba (skraćenica za lezbijske, gej, biseksualne, transseksualne i transrodne, kvir osobe), navela je niz institucionalnih i normativnih nedostataka koji otežavaju položaj LGBTQ+ osoba u Srbiji. Od zastoja procesa donošenja Zakona o istopolnim partnerstvima, preko nedovoljnog prepoznavanja dela zločina iz mržnje zbog seksualne orijentacije/rodnog identiteta u najširem smislu, do potpune pravne i institucionalne nevidljivosti interseks osoba. Država ima obavezu, u toku pristupnih pregovora za članstvo u EU, da reši sva ova pitanja na način da se dostignu međunarodni standardi ljudskih prava LGBTQ+ osoba. Ne smeju se izgubiti iz fokusa ni obaveze koje je država već prihvatila, postajući ugovornica različitih međunarodnih ugovora o ljudskim prava. Ovo je značajno, jer standardi ljudskih prava u tim izvorima imaju  potencijal da poprave loš položaj LGBTQ+ osoba.

 

Takvo stanje je uočeno i u terenskim istraživanjima. Prema podacima istraživanja Centra za kvir studije iz 2014, odgovarajući na pitanje: „... koja tri prava su, po vašem mišljenju, najznačajnija u ovom trenutku?, 72% LGBTQ+ ispitanika/ca je odgovorilo: prava da budemo tretirani kao članovi/ce porodice (donose odluke o partneru) u slučaju bolesti i smrti“.[1] Drugo pravo, po redosledu sa 50% glasova ispitanika je pravo na socijalno osiguranje preko partnera/ke, dok je treće pravo na usvajanje dece sa 44% podrške. Država već ima pravni osnov za poštovanje prava koje je u istraživanju prepoznato kao najbitnije – u pitanju je pravo na privatnost i poštovanje porodičnog života.

 

Koji su to pravni osnovi za pravo na privatnost i poštovanje porodičnog života­? Pravne osnove nalazimo u izvorima prava međunarodnog i unutrašnjeg porekla. Pravo na privatnost i porodičan život, normiran je u nekoliko međunarodnih ugovora i deklaracija, kao i Ustavom Srbije.

 

Obaveza Srbije da štiti pravo na privatni i porodični život, predviđena je Ustavom Srbije iz 2006. godine. Iako ne sadrži jedinstvenu normu koja bi propisivala to pravo, materija je normirana kroz nekoliko članova Ustava. Pre svega to su čl. 23 i 25 Ustava, koji regulišu pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, kao i nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Kada se ove norme tumače zajedno sa članom 18. Ustava koji predviđa da se ljudska prava neposredno primenjuju i tumače u skladu sa pravnim stavovima i praksom međunarodnih tela, proizilazi da poštovanje privatnog i porodičnog života LGBTQ+ osoba, što uključuje i regulisanje istopolnih partnerstava, predstavlja ustavnu obavezu Republike Srbije radi, kako je rečeno u čl. 19 Ustava, „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.”

 

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948, u čl. 12. predviđa „Niko se ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada”. Svrha ove norme je zaštita privatnosti, široko posmatrano, od proizvoljnog mešanja, tj. nedozvoljenog obima zadiranja u privatan život od strane drugih, pre svega, javne vlasti – države¸ ali i drugih pojedinaca. Struktura člana 12. je složena, podrazumeva tri elementa: pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, neprikosnovenost prepiske i stana i zaštitu časti i ugleda. U fokusu ovog teksta je prvi element.

 

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, poznaje i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u čl. 17, kao i Evropska konvencija o ljudskim pravima u čl. 8. Međunarodni pakt ponavlja reči Deklaracije, dok Evropska konvencija, pored normiranja prava, u stavu 2. detaljno, predviđa uslove pod kojima je moguće ograničiti ovo pravo – tj. do koje mere država može da ima upliv u privatni život građana/ki. „Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih”. Samo pod ovim uslovima, moguće je ograničiti pravo na privatni i porodični život. Ovo su legitimni osnovi ograničenja kojI moraju da postoje u svakom konkretnom slučaju, da budu proporcionalni i neophodni u demokratskom društvu.

 

Formulacija člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima je takva da se samo jezičkim tumačenjem ne može doći do pravog značenja pravne norme. To je zbog toga što “poštovanje privatnog i porodičnog života” predstavlja pravni standard čije se značenje utvrđuje zahvaljujući pravnoj teoriji i praksi sudova i međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava. Kako se u literaturi navodi, ovim pravom se štiti privatna sfera pojedinca od nezakonitog mešanja. Ona obuhvata kompleksni skup odnosa, kako je istaknuto u slučaju Van Oostervijk vs Belgije iz 1973 pred Evropskom komisijom „pravo na poštovanje privatnog života jeste pravo na privatnu sferu, pravo čoveka da živi kako želi, zaštićen od javnosti”, a „do izvesne mere obuhvata pravo na uspostavljanje i negovanje odnosa sa drugim ljudskim bićima, naročito u emocionalnoj sferi, radi razvijanja i zadovoljavanja sopstvene ličnosti”. Ovaj pojam, bez sumnje obuhvata i seksualnu komponentu – seksualne relacije i seksualne identitete. Slučaj Oosterwijck je značajan i po tome što je već 1979. godine u mišljenju sudije Van Meerscha istaknuto da „muškarac ili žena koji ne mogu da dobiju priznanje sopstvenog seksualnog identiteta, aspekat statusa koji je neodvojiv od ličnosti, neće moći da obavlja svoju društvenu funkciju. Stoga je priznavanje takvog statusa, opšti princip prava”.

 

Evropski sud za ljudska prava je dugo stajao na poziciji da istopolni odnosi između dve osobe ne konstituišu zaštitu člana 8. i da nisu deo privatnog života (u slučaju Kerkhoven and Hinke v Netherlands, iz 1992). U tom smislu, preokret donosi presuda u slučaju Shalk and Kopf vs Austria iz 2010, gde se izričito navodi da istopolni odnosi predstavljaju oblik porodičnog života. Kako kaže slučaj Shalk i Kopf, „praksa Suda je prihvatala da emocionalni i seksualni odnosi homoseksualnih osoba čine “privatan život”, ali nije nalazila da čine i “porodičan život”, čak ni u slučajevima dugotrajne kohabitacije partnera. (…) Sud primećuje da se brza evolucija društvenih stavova o istopolnim vezama, javlja u mnogim državama članicama /Saveta Evrope/, da je mnogo država regulisalo istopolne brakove. (…) U svetlu ovih promena, Sud nalazi da bi zadržavanje stava, da za razliku od heteroseksualnih parova, homoseksualni parovi ne uživaju zaštitu “porodičnog života” iz člana 8, bilo veštačko. Stoga, veza podnosilaca predstavke, dugotrajno stabilno de facto patnertstvo, spada pod pojam porodičnog života, kao bilo koja heteroseksualna veza istih kvaliteta”.[2] Kako se vidi iz odlomka presude, zaštita privatnosti je proširena na zaštitu porodičnog života, što znači da nije samo privatan život LGBTQ+ osobe zaštićen, već i njegove/njene/njihove relacije sa drugim osobama koje konstituišu porodičan život. Dalje, to znači da se zaštita pruža nediskriminativno u svim onim oblastima koje pokriva član 8, kao što je zaštita doma, nepovredivost stana, pisama i pošijki, uspostavljanje i razvijanje odnosa sa drugim licima (tzv. socijalna privatnost, jer je bitno za harmonični razvoj ličnosti, da osoba gradi odnose sa spoljašnom sredinom, i da bude tom prilikom zaštićena), zaštita podataka o ličnosti, profesionalne i poslovne odnose, pravo na ime, na samodeterminaciju, i na različite identitete. U ovom  kontekstu je bitno  napomenuti da i rodni identitet spada u sferu zaštite člana 8.  Iako se ne pominje izričito, u slučaju Van Kuick v Germany iz 2003. je istaknuto „da bi bilo protivno Konvenciji, ako se ne bi priznavalo pravo na samodefinisanje kao muško ili žensko kao jedno od najosnovnijih elemenata samoodređivanja“.[3] I, analogijski posmatrano, nema prepreka da se ovo ne odnosi na sve varijetete rodnog indentiteta.

 

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, obuhvata i regulisanje i istopolnih partnerstava. To pitanje je takođe imalo svoju evoluciju u stavovima Suda. Npr. u presudi Valianatos v Greece iz 2013, sud nije utvrdio obavezu Grčke da reguliše istopolno partnerstvo, ali da ima obavezu to da učini, ako takvo partnerstvo postoji za heteroseksualne parove. „Na kraju, Sud primećuje da su saglasno grčkim zakonima, na šta je ukazala i sama Država (…), heteroseksualni parovi, nasuprot homoseksualnim parovima, mogli da dobiju zakonsko priznanje svog odnosa čak i pre no što je donet i pre no što je stupio na snagu Zakon br. 3719/2008, bilo u potpunosti na osnovu institucije braka, bilo u nešto ograničenijem obliku, saglasno odredbama Građanskog zakonika kojima je uređeno pitanje de facto partnerstva. Sledstveno tome, homoseksualni parovi su morali imati poseban interes da stupe u „građansku zajednicu” budući da bi ona njima, suprotno heteroseksualnim parovima, predstavljala isključivi osnov u grčkom pravu na kome su mogli da dobiju zakonsko priznanje svog odnosa” (par.90).

 

Perfektuiranje obaveze države, da reguliše istopolna partnerstva donosi presuda u slučaju Oliari vs Italy iz 2015. godine. „Sud je već u nekoliko predmeta istakao kako odnos između istopolnih parova koji žive zajedno u stabilnom partnerstvu, potpada pod pojam porodičnog života iz čl. 8. Konvencije. Sud je isto tako ustanovio kako je potrebno pravno regulisati odnos između istopolnih partnera te im omogućiti zaštitu. Navedeno je posebno istaknuto u preporukama Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u kojima se države članice pozivaju da istopolnim parovima omoguće određeni oblik zakonski uređenog partnerstva/zajednice. Sud je zaključio kako je pravna zaštita koja je trenutno dostupna istospolnim parovima u okviru italijanskog zakonodavstva nepouzdana te kako ne omogućuje zaštitu osnovnih prava istopolnih parova koji se nalaze u stabilnoj vezi. (…) Sud je utvrdio da u Italiji postoji sukob između društvene stvarnosti u kojoj su se nalazili podnosioci i zakona na osnovu kog nisu mogli zakonski urediti svoj odnos. Prema mišljenju Suda, zakonsko uređenje i zaštita istopolnog partnerstva ne bi Italiji nametnula prekomeran teret. Ukoliko istopolna zajednica ne bi bila priznata kao brak, registrovano partnerstvo ili civilna zajednica predstavljali bi prikladan način zakonskog uređenja istopolne zajednice. (…) Sud je stoga ustanovio kako Italija nije podnosiocima osigurala odgovarajući pravni okvir koji bi im omogućio zakonsko uređenje njihovog odnosa. Bilo kakav drugačiji zaključak bi ukazao na činjenicu da Sud nije voljan da uzme u obzir društvene promene u Italiji te da primenjuje Konvenciju na način koji nije praktičan i učinkovit. Sledom navedenog, Sud je utvrdio kako je došlo do povrede čl. 8. Konvencije.” Italija je povredila član. 8 Konvencije, jer nije predvidela mogućnost registracije istopolnih partnerstva LGBTQ+ osoba. Ovo je od izuzetnog značaja, sa obzirom na logiku evropskog sistema zaštite ljudskih prava - opštoj obaveznosti presuda Suda, na svim teritorijama država članica Saveta Evrope.

 

Dakle, presuda obavezuje i Srbiju da zakonski prizna i reguliše istopolna partnerstva, što je i pomenuto u izveštaju Evropske komisije za 2021. godinu. Zato je i ovom prilikom, u susretu Međunarodnom mesecu Ponosa, važno pozvati da to i uradi.

 

 

 


[1] Parada Ponosa i LGBT populacija, Centar za kvir studije, Beograd 2014, 71.

[2] Citirano prema, Ivana Raagna, Protecting the right to respect for private and family life under the European Convention on Human Rights, Councel of Europe, Strasbourg, 2012, 13.

[3] Ibid., 17.

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga