Izvor fotografije: Pixabay

 

 

Ekonomskim i socijalnim pravima dugo je osporavan karakter prava, uz isticanje da se radi o smernicama i poželjnim ciljevima za države, koji su isuviše neodređeni da bi bili utuživi ili da iziskuju prevelike resurse da bi bili ostvarivi. Ipak, primeri uspešne zaštite tih prava su u tolikoj meri rasprostranjeni da ključno pitanje više nije da li se može obezbediti sudska zaštita ekonomskih i socijalnih prava, nego u kojoj meri je ta zaštita trenutno dostupna pred sudovima različitih zemalja i kako se ta zaštita može poboljšati.

 

Upravo tim pitanjem bavi se nova analiza Inicijative A 11 o utuživosti ekonomskih i socijalnih prava, koja ukazuje na osnovna pitanja koja se odnose na status i mehanizme zaštite ovih prava u Srbiji, posebno se osvrćući na praksu u oblasti radnih prava, socijalne i zdravstvene zaštite i prava na stanovanje. Pregled te prakse otkriva brojne probleme u mehanizmima zaštite socieokonomskih prava, i to kako u postupcima normativne kontrole, odnosno ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata, tako i u postupcima u kojima se traži zaštita zbog kršenja ovih prava u pojedinačnim slučajevima.

 

Ne iznenađuje da je među uočenim nedostacima dužina postupaka, na šta nisu imuni ni oni postupci koji se smatraju hitnim. Tako se dešava da radni sporovi traju po osam ili devet godina, iako zbog značaja prava iz radnih odnosa postoji obaveza hitnog postupanja u tim sporovima. I u postupcima za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć na odluku od koje zavisi mogućnost ostvarivanja osnovnih životnih potreba socijalno ugroženih građana ponekad se čeka duže od pet godina, uprkos tome što je reč o jednostavnim postupcima od egzistencijalne važnosti.

 

Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, primeri uspešne sudske zaštite uglavnom su se svodili na zaštitu prava osiguranika, dok je izostajala zaštita ugroženih lica koja ostaju izvan sistema zdravstvenog osiguranja, čak i u onim slučajevima kada bi na osnovu važećih propisa oni imali pravo da budu obuhvaćeni obaveznim zdravstvenim osiguranjem.

 

Korisnici socijalnih stanova koji su u riziku od beskućništva uglavnom ne mogu da dobiju adekvatnu zaštitu prava na dom, a ne postoji ni efikasno pravno sredstvo kojim bi mogao da se ospori raskid ugovora o zakupu socijalnog stana i spreči iseljenje dok traju postupci kojima se pokušava osporiti raskid ugovora o zakupu. Šta to u praksi znači pokazuje slučaj korisnika socijalnog stana koji je duže od osam godina vodio pet različitih postupaka kojima je bezuspešno pokušavao da ospori raskid ugovora o zakupu socijalnog stana. Njegovo iseljenje sprečeno je samo zahvaljujući privremenim merama Evropskog suda za ljudska prava.

 

U postupcima kontrole ustavnosti i zakonitosti, uočljivo je tendenciozno izbegavanje Ustavnog suda da se upusti u ocenu ustavnosti propisa koji se odnose na socioekonomska prava i kojima se društvene nejednakosti povećavaju, bar dok su ti propisi na snazi. Tako, na ocenu ustavnosti podzakonskog akta kojim se otežava pristup pravu na novčanu socijalnu pomoć i uvodi prinudni rad korisnika novčane pomoći čeka se sedam godina, a oceni ustavnosti umanjenja penzija i prihoda u javnom sektoru pristupilo se tek kada su osporeni zakoni prestali da važe. Na ocenu ustavnosti poreza na zakup socijalnih stanova čeka se šest godina.

 

Ustavni sud je u nekoliko navrata imao priliku da odlučuje i o ustavnosti mera štednje i zakona donetih u vreme ekonomske krize kojima se ograničavaju socioekonomska prava, ali se u takvim postupcima ovaj sud mahom stavljao u odbranu zakona, a ne Ustava, na što i pojedine sudije Ustavnog suda ukazuju u izdvojenim mišljenjima uz odluke o ustavnosti umanjenja penzija. Odluke o umanjenju penzija pokazuju i da je Ustavni sud zakonodavcu ostavio gotovo potpunu slobodu da ograničava socijalna i ekonomska prava po svom nahođenju, ukoliko to smatra nužnim i korisnim.

 

Jedan od ključnih nedostataka u sistemu zaštite socioekonomskih prava je upravo taj što u praksi Ustavnog suda Srbije nema jasno postavljenih granica zakonodavcu kada je u pitanju ograničavanje socijalnih prava garantovanih Ustavom i uvođenje retrogresivnih mera - mera koje neminovno znače korak unazad u uživanju ovih prava. I u onim slučajevima u kojima su retrogresivne mere oglašene neustavnim (kao, na primer, kod ograničavanja prava na naknade u vezi sa povredama na radu) izostalo je osvrtanje na relevantnu praksu Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava – tela koje nadzire primenu Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, najvažnijeg međunarodnog ugovora kojim su garantovana ova prava. Komitet jasno navodi koje obaveze države imaju ako pribegnu usvajanju retrogresivnih mera kojima se ugrožavaju socioekonomska prava. Da je Ustavni sud podsetio zakonodavca na te obaveze, to bi moglo doprineti većoj opreznosti prilikom usvajanja budućih mera koje utiču na uživanje socioekonomskih prava.

 

U postupcima normativne kontrole propisa uočljivo je i da Sud povremeno pribegava nelogičnim, složenim ili neodrživim konstrukcijama kako bi izbegao utvrđivanje neustavnosti. Ovo najbolje ilustruju stavovi da je Ustavom garantovano pravo na penziju, ali ne i na iznos penzije, ili da se za potrebe ostvarivanje prava na roditeljski dodatak smatra da su strane državljanke sprečene da se neposredno staraju o detetu (dosetka zahvaljujući kojoj se izbeglo oglašavanje neustavnom odredbe Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom koja je diskriminisala decu čije su majke strane državljanke, a očevi državljani Srbije). Ključni problem predstavlja pribegavanje takvim složenim konstrukcijama kako bi se izbeglo postupanje u osetljivim slučajevima i kako bi se obrazložio ishod koji je već bio odabran – a to je odbacivanja inicijativa o ocenama ustavnosti. Usled toga, bez odgovora ostaju pitanja od velike važnosti za uživanje socijalnih prava građana.

 

Poražavajuće poruke proizlaze naročito iz postupka normativne kontrole podzakonskih akata koji Romima bez prebivališta, odnosno boravišta onemogućavaju pristup zdravstvenom osiguranju. Tu je progresivniju ulogu imao zakonodavac (propisivanjem odredaba koje imaju za cilj da olakšaju prijavu na zdravstveno osiguranje Romima bez prebivališta, odnosno boravišta), nego Ustavni sud, koji je propustio priliku da obezbedi primenu kvalitetnih zakonskih rešenja uklanjanjem podzakonskih akata koji su u očiglednoj suprotnosti sa aktima više pravne snage. Ustavni sud nije zaštitio prava pripadnika izrazito ranjive grupe u nespornom slučaju, u kome nije bila potrebna naročito progresivna uloga Ustavnog suda – samo je bilo potrebno da se iz pravnog poretka uklone očigledno nezakoniti podzakonski akti, što je jedna od osnovnih nadležnosti Ustavnog suda. Usled toga, jedine odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju kojima se Romima nastojao olakšati pristup zdravstvenoj zaštiti odavno nemaju nikakav praktični značaj i služe jedino kao podsetnik na nepostojanje efikasnih institucija i pravnih lekova koji bi marginalizovanim i ranjivim grupama olakšali pristup pravima, makar u onim „čistim“ slučajevima, kada su ta prava izričito propisana zakonima.

 

Ako se imaju u vidu svi pobrojani nedostaci u sistemu zaštite socioekonomskih prava, postaju očigledne koristi koje bi za građane Srbije imala mogućnost da, u situacijama kada zaštitu nije moguće dobiti pred domaćim organima, pristupe međunarodnom mehanizmu specijalizovanom za zaštitu socioekonomskih prava. Međutim, ta mogućnost je građanima Srbije i dalje nedostupna jer država odbija da ratifikuje Opcioni protokol uz Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

 

Ratifikacija Protokola ne predstavlja svemoguće rešenje problema u oblasti socioekonomskih prava, niti zamenu za efikasne domaće pravne lekove, ali može značajno unaprediti njihovu efikasnost, a građanima olakšati pristup pravima koja utiču na veoma bitne aspekte njihovih života. Inicijativa A 11 će stoga 20. oktobra organizovati diskusiju o ratifikaciji Opcionog protokola koja za cilj ima upravo to – razgovor o tome šta bi građani Srbije dobili ratifikacijom Protokola, kako pristupanje tom međunarodnom instrumentu može unaprediti domaće mehanizme za zaštitu prava i na koji način svi zajedno možemo doprineti tom cilju.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga